Изјава за јавност

Њ.К.В. Принц Предраг Р. Јаковљевић од Обреновића, Крунски савет Краљевске Куће Обреновић и Удружење „Време и моје право“, изражавају забринутост поводом вести да ће држава бити покровитељ и организатор преноса земних остатака осуђеника у Солунском процесу, односно Драгутина Димитријевића Аписа и траже да Влада Републике Србије од овог подухвата одустане.
Разлоге за то дају у својој Изјави за јавност…


ИЗЈАВА ЗА ЈАВНОСТ

У години у којој се навршава две стотине година од Таковског устанка, Старешина Краљевске Куће Обреновић, Крунски савет Краљевске Куће и Удружење „Време и моје право“ труде се да према својим могућностима што достојније обележе овај важан јубилеј.
Крајње скромно обележавање ове важне годишњице када се упореди са на пример обележавањем Првог светског рата или Првог српског устанка, није био повод да се оглашавамо и улажемо протест држави односно Влади Републике Србије. Сматрали смо да да тренутна економска криза, опоравак од стравичних прошлогодишњих поплава и емигрантско питање, захтевају да се сваки грађанин задовољи оним постојећим.
Из тог разлога и чуди вест која се претходних неколико дана у медијима појављује о одлуци Министарства за Рад и социјалну политику да организује и плати пренос посмртних остатака осуђеника у Солунском процесу односно Драгутина Димитријевића Аписа.

Овде желимо да нагласимо да нико од потписника ове изјаве нема ништа против да се било ко сахрани на територији Србије.
Међутим основни проблем је то што се то чини уз свесрдну помоћ Владе Републике Србије, односно надлежног Министарства.

Недостатак било каквог разлога за учешће Владе у оваквом догађају навешћемо у неколико теза, јер би о Драгутину Димитријевићу Апису и Удружењу „Уједињење или смрт“, могла да се напише једна обимна књига.

Сама вест је из више разлога нејасна:

-из ког разлога и којим поводом се без било какве јавне расправе предлаже повратак Аписових земних остатака? Сам чин повратка је проблематичан из више разлога.
-до данас није утврђено да ли се у гробници на Зејтинлику заиста налази Апис. Он је као и сваки осуђеник тајно сахрањен, а тек је педесет година касније „откривено“ где, наравно без комисије, без форензичара…
-како је наведено у самој вести ни Аписова, а ни Вуловићева породица није консултована, јер „није познато да ли они имају рођаке“.

Ова чињеница је толико зачуђујућа да се поставља питање, да ли су покретачи ове иницијативе уопште упознати са ликом и делом Драгутина Димитријевића Аписа као и других осуђених у Солунском процесу.
У свом тестаменту Апис наводи шта оставља свом рођаку. Његов нећак Милан Живановић објавио је књигу о њему после Другог светског рата. Мајор Вуловић исто има живих рођака. Није наша обавеза да откривамо податке где се они налазе.

Из овога се закључује да иницијатива о Аписовом повратку, није потекла из разлога што неко жели да ода почаст овом осуђеном пуковнику. О разлозима иницијативе просудите сами.

Веома је опасно играти се историјом и историјским личностима. Апис је био оличење антидржавног поретка уз то одговоран за смрт великог броја људи.

Први догађај који је учинио познатим Драгутина Димитријевића Аписа је Мајски преврат. Вероватно је многима познато да је у ноћи 28/29. мај, односно по актуелном календару 10/11. јун 1903. године група од сто официра, око 10% тадашњег официрског кадра, провалила у Двор и убила Краља Србије Александра и Краљицу Драгу Обреновић. Њихова измасакрирана гола тела бацили су у дворску башту и ту их држали током дана, како би цело грађанство могло да их види.
Међутим, мало је познато да су том приликом убијени премијер Србије Димитрије Цинцар Марковић и министар војни Милован Павловић, прослављени ратници из српско-турских ратова 1876-1878. године, носиоци бројних домаћих и страних одликовања.
Поред њих страдали су војници који су били задужени да чувају Двор, као и они који су окарактерисани као противници преврата.
Број убијених и прогоњених је током наредних месеци нарастао, тако да се претпоставља да износи неколико стотина.

Завереници су посебну суровост показали и према породици краљице Драге, њену браћу су стрељали, а породице убијених министара су биле заточене у нељудским условима, да је једна трудница имала побачај.

Цео овај крвави догађај осмислио је и водио Апис, који би вероватно и сам учестовао у убиству краљевског пара, да није приликом уласка у Двор био рањен.
После овог догађаја уследила је десетогодишња страховлада завереника. Они су условно дали власт грађанским политичарима, али су и даље управљали војском. Слободан Јовановић каже да je министар војни био „машина за лупање печата“ а Апис прави министар.
Шеф руске царске обавештајне службе за Балкан Владимир Трјажјецјак је писао руском цару, да ће Мајски преврат уколико се завереници не казне „бити извор нових револуција у Србији и на Балкану“.

Апис је основао 1910. године организацију „Уједињење или смрт“, која је врло брзо добила надимак Црна рука. Ова организација се залагала за стварање Југославије, а не Велике Србије. Међу члановима било је Хрвата, на пример Оскар Тартаља.
Када је дошло време Балканских ратова, организација Уједињење или смрт, је према своме нахођењу организовала војску, дајући команду не способнима него подобнима.
Поред несумњивих успеха српска војска је имала и велике губитке, а у бројним војним елаборатима, који се данас чувају у Војном архиву, као главни кривци наводе се управо чланови „извршног одбора Србије“, како су „црнорукци“ себе још називали.

О Сарајевском атентату и учешћу Удружења „Уједињење или смрт“ у њему било би сувишно на овом месту говорити.

Први светски рат почео је 1914. године. То је био једини начин да се један способан српски официр Живојин Мишић, потоњи војвода врати у службу из које је више пута био отпуштан, само зато што није био по вољи завереника. Па и после великих победа крајем 1915. године, он је био приморан да се повуче. Можда је у томе символика овог предлога да се сто година после у Србију враћају Аписови земни остаци.
У Солуну 1917. године на процесу за који се доказало да је био монтиран, Драгутин Димитријевић осуђен је на смрт. Пред стрељање, он је према речима свога нећака узвикнуо „Живела Југославија“.
Тачно педесет година после Мајског преврата, Драгутин Димитријевић Апис је рехабилитован, а процес у коме је осуђен поништен.
Занимљиво је нешто друго, ове 2015. године, на јавном сервису РТС, приказана је дводелна емисија о Обнови Солунског процеса. У овој емисији су учестовали професори са одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Врло јасно је речено, да је сам процес монтиран, али да се према доступној архиви, врло јасно може закључити да је Апис несумњиво планирао атентат на регента Александра.
Када се узму у обзир горе споменуте чињенице поставља се питање, из ког разлога се покреће иницијатива за повратак Драгутина Димитријевића Аписа у Србију?
Како је могуће да иза свега тога стаје држава Србија?
Уколико би се ова иницијатива спровела грађанима Србије би се врло јасно послала порука, да свако може да се прогласи за заштитника „националних интереса“ и да само уколико се добро организује може да ради шта хоће, без обзира на законе.

Тражимо да надлежни органи што пре откажу своје учешће у најављеном догађају.

Њ.К.В. Принц Предраг Р. Јаковљевић од Обреновића,
Крунски савет Краљевске Куће Обреновић и
Удружење „Време и моје право“